Преглед последњег од нас

Ексклузивно за ПлаиСтатион 3

Прећи ћемо на хајку. Са Тхе Ласт оф Ус, Наугхти Дог је створио касни ПлаиСтатион 3 класик да се изједначи са Унцхартед 2 и 3; акциона авантура вођена причом која се испоручује на свим техничким, наративним и играчким фронтовима, мада понекад и мање унапред у погледу приближавања хардвера конзоле до крајњих граница. Смешно, то је такође реакција на Унцхартед. Тамо где је Унцхартед потражио инспирацију за холивудски хит, глатко мешајући драму, романтику и насиље, ту је ништа се не слаже са Тхе Ласт оф Ус. То је мрачна и брутална игра - чак и више од рецимо овогодишњег поновног покретања Томб Раидер-а. Постоји нешто тешко и бескомпромисно у његовом свету и борби, што каже „ово је још увек забава, али станите, двапут размислите шта радите. Какав је осећај?"

Погледајте лансирање најаве Тхе Ласт оф Ус:

Последњи од нас: Здраво окрутни свет

Свет који представља је наш, али двадесет година након што је болест заразила већину светске људске популације, претварајући их у чудне гљивичне мутанте који се хране људским месом. Ми који остајемо живимо у барикадираним градовима под контролом тоталитарних владиних снага и гребемо за живот како год можемо. Јоел, херој игре, постао је оружник и шверцер дроге, понекад радећи са отпорном групом, кријесницама, али ни на који начин повезан са њиховим циљем. Док су се освећивали дволичном вођи криминалне банде, Јоел и његова партнерка Тесс умешали су се у план да младу девојку Еллие изведу из града. Прича прати шта се догађа на одласку, а затим шта се дешава када све пође по злу.

Није тешко уочити надахнућа за велики екран и мале екране - у смислу садржаја и тона ово је Пут који испуњава Валкинг Деад се упознаје 28 дана касније и 28 недеља касније и Даи оф тхе Деад, уз додире Деца људи и Сталкера. У играчком погледу постоје елементи Унцхартеда у малим деловима платформирања или пуцњаве у трећем лицу, али Тхе Ласт оф Ус једнако толико дугује стеалтху и хорору за преживљавање као и акциона игра.

Последњи од нас: Слом

Гледајући то хладно, могли бисте целу игру разбити на комаде или сусрете. Јоел и његови тренутни сапутници морају да стигну од А до Б, а на њиховом путу су заражени или људски агресори. Можете покушати да се прошуњате поред њих, чучећи иза покривача и прелетајући са једне препреке на другу, или можете покушати да је избијете пиштољем, пушком, луком и пушком. Можете се прикрасти иза непријатеља и срушити их једног по једног помоћу задављења или шива, или можете покушати да поставите замке да их савладате.

Често се план А распада на план Б пре него што сви планови изађу из прозора, у том случају ћете манично покушати неку комбинацију свега наведеног. На крају или прођете кроз сусрет или умрете и започнете поново.

Неваљали пас вешто разбија овај основни образац варирајући непријатеље и ситуације и дајући вам тако богат сет алата за обављање посла. Невидљиво оружје, оружје за даљинско управљање и мелее играју своју улогу, а нека морају бити израђена или надограђена кориштењем уништених залиха. Неке израде се могу извести на терену, док је за озбиљније надоградње оружја потребан радни сто. У међувремену ћете се борити кроз делимично поплављене пустоши, гробља и дворишта напуштеног градића Америке и мрачна градска скровишта најдегенериранијих преживелих. То није никакав пикник, осим ако вам се не свиђа мирис распадања и укус рђе и крви.

Паметно, потреба за уклањањем додаје лепу структуру ризика / награде мешавини. Иако је свако поглавље заправо прилично линеарно, увек постоје зграде и помоћне зграде за истраживање. То вам увек доведе до више залиха, али такође повећава опасност од напада. У међувремену, постоје мање загонетке које треба решити, обично укључују померање дасака да пређу кровове или прескаче до високих избочина, мада са стварима које се понекад компликују непосредним претњама близина.

Последњи од нас: бешавна невидљивост, акција и преживљавање

Важно је да сви ови елементи раде беспрекорно. Контроле стелта су једноставне, интуитивне и предвидљиве. Изненађујући напади и грабежи долазе природно притиском на дугме. Држање дугмета Р2 чини Јоела да слуша, затамњујући подручје и истичући положај непријатеља који се приближавају. Израда и исцељење раде довољно споро да избегнете било шта у жару борбе, али довољно брзо да можете отргните се од непријатеља брзим спринтом, а затим скочите у угао и поправите себе или своју бејзбол палицу више смртоносна.

Нишањење и пуцање треће особе функционише једнако добро као у Унцхартеду, али са реалистичнијим приступом циљању, брзинама пожара и поновним пуњењем. У Унцхартеду можете готово некажњиво прскати митраљеску ватру. У филму Последњи од нас се трзнете када пуцањ у главу не успе да удари кући. И док заражени непријатељи играју прилично глупо, постајући најопаснији када паничите или се појаве у броју, људски непријатељи су мало паметнији. Имали смо тренутака фарсе која је јурила владине трупе око намештаја, али такође и тренутака у којима смо били превазиђени, надмудрени и преварени.

Последњи од нас: заплет и карактер

Све је ово сјајно, али не нужно и стваралаштво класика. Оно што Тхе Ласт оф Ус чини више од добре игре је приповедање прича и атмосфера. Помаже то што у ликовима постоји стварна дубина, а то је врста дубине која долази из перформанс и дијалог, а не неки траг позадинских информација који би требало да вас натерају да разумете њих.

„Покажи, не говори“ је стара холивудска максима, а Тхе Ласт оф Ус је прати већину пута, са Јоеловим светом уморан став очигледан у свакој речи и анимацији, и његов тинејџерски набој, Еллиеин младалачки дух исти. Тада их игра баца у ситуације које не тестирају само ваше вештине као играча, већ откривају нове аспекте њихових ликова. На крају вам је стало не зато што вам стално говоре да морате да бринете, већ зато што сте морали да знате и волите ове људе.

Тесс, Еллие и други ликови којима управља ЦПУ такође играју виталну улогу. На једном нивоу пружају ефикасну и понекад непредвидиву подршку, бацајући вам муницију или прискачући у помоћ кад сте преплављени, али такође испуњавају намерно оскудни звучни запис игре са животом, са дијалогом природног звука који вас води даље у причу док је радња још увек напредује. Постоје изрезане сцене, али где је то могуће, игра напорно ради да не заустави свој ток.

Последњи од нас: графика, звук и атмосфера

Графика је у међувремену константно фантастична, са неким најдетаљнијим ликовима, чудовиштима и окружења која смо видели на ПС3, и запањујуће осветљење које је заиста искрен за ликовну уметност кинематографија. Изван града је бујна и зелена врста апокалипсе, с природом која бесни усред урбаног пропадања, а неки видици су прелепи. Позната подешавања - канцеларијски блокови, станови, дворишта, главне улице, приградска школа - су уврнути на локације за махните борбе да би преживели против заражених и нај дивљих људи непријатељи. Супротстављање нормалног и ненормалног овде је једнако ефикасно као у Путу или Мртвим мртвацима.

Највише од свега, Тхе Ласт оф Ус успева у својој атмосфери. Тешко је то назвати застрашујућим у смислу Ресидент Евил или Деад Спаце 1 и 2, али је ужасно напето, како се Јоел осети Инфектиран иза угла или сте заробљени са преживелима убиствима око. Убрзо ћете научити различите врсте заражених и плашите се слепих, али незаустављивих Кликера и одвратних, премоћних Блоатера, а неке од људских опозиција више нису драге. Насиље је брзо, брутално и изненађујуће сликовито, али ретко јефтино. То је врста насиља због које желите да окренете главу, иако се предлаже онолико колико је заправо приказано.

Као и увек, звучни запис је тај који чини велики део дизања тешког терета. Партитура, намерно огољена и тешка за прање синтетичара и акустичне гитаре чупане прстима, заузврат је мрачна и узнемирујућа, а онда необично топла. Употреба ефеката је подједнако фокусирана, што значи да догађаји имају стварни утицај када то требају.

Пресуда

Лако је деконструисати Тхе Ласт оф Ус, погледати све појединачне елементе и рећи да не ради ништа тако ново или тако посебно. Можете да кукате да је линеарна, да ускраћује стварни избор играчима и да су нека средства која се користе за спречавање напуштања тренутног балона очигледно вештачка. Ипак, када је играте, ништа од овога није важно. Важно је Јоел и Еллие, довести их до одредишта и одвести ову богату причу до краја. „Последњи од нас“ можда није најневероватније оригинална или запањујућа игра коју ћете играти ове године, али то је интелигентно, углађено и мрачно задовољавајуће дело играчке уметности.

Опширније: Најбоље игре 2013