Валиан Хеартс: Тхе Греат Вар Ревиев

Доступно на Ксбок 360, ПС3, Ксбок Оне, ПС4 (прегледано), ПЦ
Нисмо сигурни шта је Убисофтова управа пила, али желимо да даске других гигантских гиганата попију гутљај или два. Следећи од Дете светлости - прелепа, уметничка прослава 16-битних јапанских РПГ-ова - сада имамо неку врсту 2Д графичке авантуре, визуелизоване попут европског графичког романа и истражујући страхоте Првог светског рата.

Валиант Хеартс има мана, неких прилично дубоких, али Убисофт сигурно не можете оптужити да игра на сигурно.

То је прича о четворо људи и једног херојског пса, као француског пољопривредника, америчког војника добровољац, невољни немачки војник и храбри белгијски ветеринар умешани су у догађаје Велики рат.

Нарација се везује за стварне догађаје, али Валиант Хеартс је довољно разигран да их извезе. Могло је бити битке шефа у пушачким рушевинама катедрале у Рхеимсу у којој су учествовали цепелин и разбијени орган, али историја о томе чудно ћути.

Попут Цхилд оф Лигхт, са којим дели УбиАрт 2Д оквир, Валиант Хеартс је игра невероватног изгледа. Има изглед старе новинске траке или француско-белгијске банде дессинее, где груби, високо стилизовани ликови играју своје драме на тмурним, скицираним позадинама, игра се повремено и нагло пребацује на режим подељеног екрана или оквира у кадру како би вам показала долазне авионе, немачког снајпера или пријатеља у непосредној опасности од гасног напада.

Анимација бруји од личности, дајући херојима препознатљиву фрку или мишићав даљи корак. Тамо где су друге игре покушале да оживе рат путем реализма - попут Браће по оружју или раних позива оф Дути - или кроз мрачну фантазију, попут Тхе Даркнесс, Валиант Хеартс то чини уметношћу и сугестијом.

Ако ништа, чини га још шокантнијим, а можда и мање склоним уобичајеним клишеима из Првог светског рата. Наравно, добијамо блато, митраљеску ватру, ровове, али ово је више игра о мањим људским тренуцима него о таласима људи који су бачени преко врха да умру.

Поглавља се пребацују између четири приче које се укрштају, разумљиво се фокусирајући на француску страну акције, али не у потпуности демонизујући Немце, изузети неколико очигледних зликоваца и шепурећи бркове стражари.

Такође се поклапа између стилова, радећи углавном као својеврсна 2Д загонетка платформер долази као графичка авантура, али убацивање у хајке на екрану, псеудо-шефовске битке и основне стеалтх делове. На делу можете видети исти дух као у Раиман Оригинс и Раиман Легендс; жеља да се не ограничава стилом или жанром, већ да се узме оно што одговара свакој ситуацији и покуша.

Није увек ефикасно. Највећи проблем Валиант Хеартс-а је тај што играње може бити пешачко, без обзира колико је маштовито визуализовано. Без система инвентара, такве су загонетке често ограничене на померање предмета овде и гурање ручица тамо, копање кроз просторе, ротирање точкова или ометање штитника.

Ако сте помислили на загонетке Сломљено доба били разочаравајуће једноставни, онда можда ни не бисте сматрали да су загонетке Валиант Хеартс заправо загонетке. Најважнији догађаји укључују пса, који се користи као нека врста даљинског помоћника, који иде у подручја где ваш јунак не може доћи или се не може видети. Међутим, чак ни ове вас неће чешати по глави дуже од једног минута.

Нити су акције или стелт секвенце посебно изазовне. Срце би вам могло потонути при помисли на шефовску битку у игри у којој хероји имају само један живот, али и даље су прилично једноставни, а исто важи и за различите секвенце јурњаве. То је издашна игра и са контролним пунктовима.

Обично бисмо на ове ствари гледали прилично оштро и почели да мрмљамо о стилу, суштини и незадовољавајућем артхоусе тосх-у. Међутим, са Валиант Хеартс-ом једноставно нам није у срцу да радимо нешто више од гунђања.

На неки начин, игра се осећа као да навија за вас да наставите даље, да се прогурате поред препрека и пратите јунаке на њиховим путовањима. Иако то није тешка игра, она је препуна ужитка или узбудљивих делова, било да се ради о налету месечине за лекове иза непријатељских линија или одважном бекству из логора за ратне заробљенике.

Овде постоји и драга топлина. Ликови су недоречени, без трака за дијалог промрмљаних полулинија и једноставних графичких упита, али та једноставност иде у његову корист - добијате довољно да разумете њихове наде, страхове и потребе.

Има хумора, музике, глупости и више од мало сентименталности, али Валиант Хеартс никада не осећа непоштовање. У ствари, када покушава да се образује, пређе мало, са налетом виртуелних информативних картица које дају позадинске детаље о рату, животима војника и разним искушењима, невољама и страхотама живота на предњи. Није да ове ствари нису занимљиве - јесте - али најбоље вам је саветовати да им се повремено враћате, а не да допустите да покваре ток.

Постоје и друге жалбе, али све су прилично мале. Као и многе игре, Валиант Хеартс делује чудно опседнут колекционарством и - као и у превише игара - чини се да је та опсесија у супротности са често очајном причом о борби и преживљавању.

Такође смо наишли на једну чудну грешку, која је кренула у погрешном смеру током ране секвенце јурњаве довела до заустављања секвенце и хајке која се кретала унедоглед, а да нико заправо није ушао гоњење.

Коначно, није баш масиван, чак и најдуже од његова четири поглавља затрептало је за око деведесет минута. Ипак, с обзиром на тражену цену од 11,99 фунти, то није велики проблем.

Пресуда
Валиант Хеартс није савршен и неће се свима свидети његов тон, стил графичког романа или прича, али то је чудна, лепа и заиста посебна игра. Не заносимо се; као дело из Првог светског рата није западни фронт не Патхс оф Глори, Регенератион, Бирдсонг или Алл Куиет. Није чак ни Блацкаддер напред.

Међутим, то ће вас натерати да размислите, натерати да се осећате и можда сагледати ствари из сасвим нове перспективе. Само због тога заслужује да се игра.

Опширније: Најбоље ПС4 игре