Ревија Раиман Равинг Раббидс (Нинтендо Вии)

Од раних дана људи који пишу о играма праве поређења са другим делима у другим облицима медија. Прво смо Инфоцомове текстуалне авантуре назвали интерактивном фикцијом, а затим Седмог госта интерактивним филмом. Затим смо упоредили Метал Геар Солид са хитовима Јамеса Цамерона, Ресидент Евил са Ромеровом зомби трилогијом и Гранд Тхефт Ауто са Кумом и ожиљком. Од тада смо разговарали о Тхе Симс-у у вези са сапуницом, а затим о епизодним играма попут напора Син или Халф Лифе 2 у односу на велике америчке ТВ серије попут Лост или 24. Схваћате ...

Па, Раиман Равинг Раббидс је играчки еквивалент комичној скеч емисији.

То сигурно није платформер. Стварање Мицхела Анцела стекло га је као звезду 32-битних 2Д платформера и 3Д авантура из доба Дреамцаст-а, а снаге Раиман игара увек су биле у прелепој ручно цртане позадине, врхунски дизајн карактера, чврсти, добро грађени нивои и сам Раиман - дрски јунак без лимба са више личности од уобичајене дражесне животиње гомила. Раиман Равинг Раббидс трчи са овим предностима, али сада су у служби низа аркадних мини-игара. Структура кадрирања је минимална, а авантуристички елементи не постоје. Сваки ниво се у основи састоји од арене, четири мини-игре и последњег изазова. Завршите три мини игре, позабавите се изазовом и прешло је на следећи ниво. Ништа не може бити једноставније.

У овом тренутку можете претпоставити да би остатак рецензије могао сам да се напише. Мини-игре су готово увек мешана торба, игре које се састоје искључиво од мини-игара су готово увек забавне неко време, али им недостаје било каква дугорочна дубина, а играјући сами, за једног играча, практично су узалудни време.

Међутим, у овом случају бисте погрешили.

Као прво, Вии верзија Раиман Равинг Раббидс један је од првих независних наслова који су се заиста упознали са Вии контролерима. Свака мини игра изграђена је око одређених покрета даљинског управљача и нунцхацка, при чему неки траже да их ритмички протресете да бисте опонашали спринт или пумпање ручке, а други траже да циљајте једним, а другим ударајте или дрмајте, док вам други и даље окрећу даљински управљач изнад главе или га нагињу, окрећу и увијају да бисте померили лик или решили једноставан слагалица.

За разлику од Супер Монкеи Балл: Банана Блитз, већина покрета је прилично интуитивна и штавише, јасна упутства пре сваког догађаја чине прилично очигледним шта и када треба учинити. То значи да је - када успе - РРР један од најједноставнијих ужитака међу Вии лансираним насловима и сјајна реклама за Нинтендову визију. Практично свако може да је игра и забавља.

Штавише, видите да су се стварни напор и пажња - чак и љубав - улили у дизајн и концепте игре. Анцелов ручно цртани стил је диван као и увек, а Равинг Раббидс из наслова - гомила длакавих очију, длакавих пљачкаши који су отели Рејмана и присиљавају га на многа суђења - тријумфална су гомила лудих цртаних филмова чудне лопте. Довољно су слатке да обрадују децу, али попут звезда Гремлинс или Тхе Нигхтмаре Тима Буртона Пре Божића имају бизарну, уврнуту, помало опаку страну која их чини посебно привлачним за одрасле такође.

Паметно је то што игра узима ову комбинацију слатког и окрутног и трчи с њом, уз мини игре које вас набијају врата тоалета за лако посрамљене животиње, бацајући стоку попут олимпијских чекића, ударајући превијене зечиће у покушају да саграде највећа кврга по глави и „вођење“ зеца преклопљеног у што више предмета опасног изгледа у покушају да се скупе поени за бол. Други изазови су како прскате сок од шаргарепе у ронилачке маске зечева пре него што вас дохвате и туку, пумпајући оружја за све што вреде у покушају да се Супер-зека вину у ваздух и покушају да пронађу зеца аматера стоматологије. Има чак места за извођење неколико пенала, бављење неким зимским спортовима или цртање хране за тањир напола изгладнелог лапина. Просечне мини-игре ово нису.

И ту долази до поређења скица. За почетак, РРР је заиста смешан, гурајући богату вену помало болесног хумора, а никада не прелазећи врх да би постао увредљив. Још важније, брзо се креће и спакује у стварној машти и разноврсности. У доброј емисији скица није важно да ли вам једна скица пада или вам се не свиђа лик, јер друга један ће се појавити за минут и док год укупни квалитет остане релативно висок, забављаћете се. Па, исто важи и овде. Велики број догађаја се неуспешно догодио, било због лоше промишљених контрола или глупог нивоа тежине, али већина ради сјајно и ретко кад дођете до времена да вам досади, досади или вас исфрустрира.

Постоје, наравно, теме које се понављају. Сваки ниво садржи ритам акциону игру где пажљиво темпирани замахови даљинског управљача и нунцхуцка помажу Раимановом жлебу који плеше у дискотеци свој пут кроз поток освајача зечева, а ни од дана славе Самба де Амиго контролори нису махали таквим напустити. У међувремену, изазови на крају нивоа имају само два облика: прва, хладна пустоловина у стилу лаких пушака где зечеви који држе клип морају бити упуцани пре него што пуцају у вас и, друго, нивои тркачких брадавица где је комбинација глатког управљања и пуцања бичем једини сигуран начин да се успети. Посебно су делови снимања изузетно уживајући са својим забавним изгледом инспирисаним филмовима и симпатичним референцама на друге игре. Морате ископати прикривене зечиће са њиховим хладним наочарима Сплинтер Целл.

Као и код било које друге ТВ емисије, неки елементи нису толико успешни. Неке мини игре су изневерене због чудних проблема са контролом и нема ништа фрустрирајуће од немогућности да испуните свој циљ јер чини се да је 'шејк' потребан да се зец удари престао да делује, или зато што се циљ чини помало мутним на ивици екран. Остале игре су претерано захтевне, очекујући да ћете обавити неколико сложених задатака, пре него што се достигне драконско временско ограничење. То у већини случајева није важно, јер док испуњавање сва четири изазова на нивоу значи бонус награде, можете наставити са само три готова. Међутим, на одређеним нивоима можете да вас погоде са два шкакљива квара, што значи да ћете само морати да истрајете са једним од њих.

А ако РРР дели још једну слабост попут Фаст Схов-а и Литтле Бритаин-а, то је претерано понављање. Након све маште показане у раним фазама, штета је видети да се толико догађаја касније појављује у нешто тежим маскама, док је тешко је не приметити да више од неколико догађаја зависи од истих основних појмова и покрета, без обзира колико је забавно скривено презентација.

Ипак, укупни резултат је колекција мини-игара које су сјајне ако се играте сами, и још боље ако је играте са пријатељима или породицом. Можете предати контроле када се један играч заглави или се уморио, а затим седети, гледати и хихотати са крила. У ствари, то је много забавније од играња резултата, дизајнираног за акцију за више играча. Тужно је видети ово тако основно, са само неколико игара које омогућавају истовремену акцију за више играча и још тужније још увек треба утврдити да све игре треба откључати у режиму главне приче да би се могле играти са додатним играчи. Било би лепо видети лиге, турнире или чак основну структуру друштвених игара, али уместо тога на неким лепо дизајнираним екранима за одабир добијамо мини-игре сортиране по врстама. Да је РРР добио ово право, можда би то допринело и дуготрајности и коначном резултату на крају овог прегледа.

Упркос овом недостатку, РРР остаје још један добар разлог да - ахем - имамо Вии. У ствари, ако имате Вии Спортс и Зелду, ово би лако био мој избор за трећу утакмицу система док не дође следећи талас наслова. То је у реду, маштовито је и смешно, и иако сумњам да ћете га још играти за шест месеци, сигурно ћете добити више од смеха вредног вашег новца.

”’ Пресуда ”’

То је можда само колекција мини-игара, али већина мини-игара је сјајна. Опције за више играча су мањкаве, али фина графика, сјајна употреба Вии контролера и пука, уврнута личност чине режим за једног играча правом посластицом.

Трустед Сцоре