Цалл оф Дути 2 Преглед

Ово је стрелац из Другог светског рата који је завршио све стрелце из Другог светског рата.

Није оригинално, суптилно или посебно иновативно. Не жели да пружи најреалнији приказ рата. Не даје вам масу паметних тактичких опција или отворених ратишта на којима можете радити ствари на свој начин. Једноставно ствара најинтензивније, узбудљиво, понекад застрашујуће и често исцрпљујуће искуство борбе. Чак и сада, са замагљеним очима и неспособним да се фокусирам, а у ушима ми звони звук пуцњаве и граната, још је тешко поверовати колико је моћна игра Цалл оф Дути 2.

Наравно, велики део његовог успеха је у вези са визуелним приказима, а биће вам потребан и снажан систем да бисте то урадили, али ово је једна од оних игара у којима искуство игре било би незамисливо без графике, а графика би била само сјајна без искуства игре на које су навикли Креирај. Цалл оф Дути 2 изгледа добро на снимцима екрана, али да бисте га заиста разумели, морате га видети у покрету: дим који се шири кроз задивљујућа детаљна окружења; трупе напола трче, напола пужу од корице до корице; начин на који динамичко осветљење осветљава детаље и текстуре на униформама.

У својим најбољим тренуцима - ледене олупине стамбених стамбених блокова, бјесомучни окршаји у пустињском бункеру - Цалл оф Дути 2 има готово физички осјећај. Начин на који вам се вид замагљује при узимању метака вероватно је мој једини, омиљени визуелни ефекат године. Па ипак, без напора је и биоскопски. Кад се тенк преврне преко рова у којем се савијате, или авиони вриште изнад вас, не можете а да се не зачудите призорима свега тога.

То је и звук. Цалл оф Дути 2 је управо тамо са Ф.Е.А.Р. и Халф-Лифе 2 у амбијенталној атмосфери, од ударање артиљерије у позадини немачких пропагандних емисија у Стаљинграду мисије. Онда кад меци почну летјети, вашим звучницима дају најбољу вјежбу коју су икада имали. Ако је пуцање и звиждук пуцњаве барем узнемирујуће, тутњава надолазећих тенкова је оно од чега се праве ноћне море мале деце. Такође, не заборавимо величанствени скок у скоку, убацујући се баш када је потребно појачање, а затим одустајање да бисте се концентрисали на радњу. Не треба занемарити ни брбљање одреда. Тамо где у већини стрелаца чини се да ваши другови додају коментар само да би ствари биле живахне, овде заправо говоре разумне ствари. Слушајте, учите, а затим се утркујте и дајте тим нацистима оно што заслужују.

Али ни графика ни звук не би ово учинили сјајном игром да све није тако сјајно оркестрирано. Цалл оф Дути 2 без напора управља оним што је Медал оф Хонор годинама покушавао, а шта Куаке 4 очајнички да се реплицира на планети Строгг: створите брзо, филмско искуство рата које никада не престаје за секунду. Темпо је запањујући. Цалл оф Дути 2 гадљиво и брзо баца непријатеље на вас, али се никада не осећа тако понављано као једна нота као Ф.Е.А.Р. или неспретни и безумни попут Потреса 4. То је само разноврсније искуство. Једног тренутка ћете можда гурати нацистичке снаге натраг улицама Стаљинграда, следећег ћете се инфилтрирати у спорно станица кроз уски цевовод, смањујући се уназад док меци пробијају метал, светлосне осовине означавају колико сте близу дошли смрт. Касније ће бити и неких угодних, али краткотрајних епизода борбе тенк-тенк, неких великих окршаја у северноафричким градовима и места заиста екстремног пењања по стенама. Није заиста случај да овде постоји нешто што нисте видели раније, али да ли сте видели да је то учињено тако добро? Вероватно не.

Додуше, игра вас радије води пред нос. Неке мисије вам дају избор циљева, али оне се у основи своде на „да ли треба прво да дигнем у ваздух ово место или након што сам разнео остале?“ Величина мапе значе да нема баш „ходнички“ менталитет раних игара Медал оф Хонор, али постоје тренуци када дефинитивно можете осетити да вас зидови држе опшивеним у.

Ипак, невероватно је колико вас игра спречава да размишљате о овоме дајући вам превише о чему да размишљате. Док ви и ваши другови јурите напред, наилазите на џепове отпора, а затим се враћате у одбрану положај, заиста нећете бринути о недостатку секундарних циљева или зашто половина врата не може бити разнета отворен. Уместо тога, само сте заузети бригом око преживљавања.

У том смислу, помаже да је непријатељска АИ прилично добра. Нацисти нису толико паметни као Ф.Е.А.Р.-ови, насилници, који се увек шуљају иза вас, али су потпуно спремни да напуните, преместите, надмашите и гранатирајте, па ако инсистирате на пуњењу као и даље у Волфенстеин 3Д -у, онда идете да умре. Много. Упамти - пријатељ си, скривање, па ако мораш да појуриш у битку, пази да паметно користиш те згодне димне бомбе.

Ако сте паметни и користите покриће, вероватно нећете толико умрети. То је зато што ЦоД2 одважно уклања здравствено стање, медијске пакете и целокупно подешавање брзог учитавања већине ФПС игара са поједностављеним системом, ако вас удари неколико пута заредом мртав. Ако на време добијете поруку „тешко рањени“ и покријте је, здравље се регенерише.

У теорији, ово би требало да прекине игру. На крају крајева, даје вам дозволу да разбијете Јерриеа на комадиће, а затим трчите иза угла и њушкате док вам се здравље јача. Ипак, у пракси се ради управо супротно. Механизам једноставно одржава радњу у току, охрабрујући вас да искористите доступну маску, а ако сте глупи или спори на ногама, ипак нећете успети. Иако даје помало надреалан печат поступку, да ли је то мање реално од могућности да се поново учита до тачке непосредно пре него што вам је проклета будала одстрељена? Нимало. У тандему са неким добро постављеним контролним тачкама, само вас држи уроњеним, а истовремено вас спречава да постанете превише фрустрирани.

ЦоД2 чак тријумфује у више играча, са ефикасним режимима Цаптуре Тхе Флаг, Деатхматцх и Теам Деатхматцх и сопственим еквивалентом Цоунтер Стрике: Сеарцх анд Дестрои. Ваша релативна рањивост - у поређењу са Куаке 4 или Халф Лифе: Деатхматцх - одржава ствари напетим и напетим узбудљиво, а карте су савршене за врсту игре из заседе и игре са заклоном коју игра промовише.

Цалл оф Дути 2 неће се свидети свима. То није тако софистицирана понуда за више играча као Баттлефиелд 2, а ни тако реалистична игра за једног играча као Бротхерс ин Армс (мада се мени ово последње увек чинило превише тврдокорним). Све у свему, међутим, то је фантастичан наставак и изравна игра. Можда не чини ништа ново, али ради оно што ради са таквим лаком и еланом који одузима дах да не можете стварно да се препустите. У идеалном свету, ово би заиста била последња реч о играма Другог светског рата, јер заиста не могу да замислим да то неко ради много боље од овога.

„Пресуда“

Цалл оф Дути 2 можда неће сасвим редефинисати акциону игру Другог светског рата, али даје вам проклето добар разлог да се још једном борите против добре борбе. Ако желите најбољу овогодишњу пуцачину из првог лица, то је то.

Поуздана оцена