Ресидент Евил: Умбрелла Цхроницлес Ревиев

Откад је представио верзију Ресидент Евил Зеро која ради на Н64, Цапцом је играо виталну улогу - иако у великој мери неуспешно - улога у убеђивању хардцоре играча да Нинтендов најновији део хардвера није само један за деца. Можда Ресидент Евил 4 нису их превукли у милионима на Гамецубе са ПС2, али показало се да та слатка мала кутија може управљајте најсавременијом графиком и играњем следеће генерације, једнако добро као и Сони и Мицрософтс хардвер истог раздобље. Стога није изненађујуће да је дошло до налета узбуђења када је Цапцом најавио потпуно нови Ресидент Евил, Умбрелла Цхроницлес, за Вии. С обзиром на запањујући успех система и моћ бренда након РЕ4, чинило се да ће се звезде коначно ускладити за савез Нинтендо/Цапцом.

Једнако изненађујуће, разочарење је уследило након вести да Умбрелла Цхроницлес није традиционална игра Ресидент Евил-нити су се неки надали Вии ФПС-у у стилу Метроида. Уместо тога, то је директна пуцњава, возите се шином, користећи Вии даљински уместо пластичног пиштоља. Овакав приступ смо већ видели у изданцима Деад Аим/Гун Сурвивор РЕ, али је и даље тешко не бити помало тужан што нам преостаје само величанствена игра лаким оружјем. Позитивна страна је што нуди обилазак звиждука кроз и иза кулиса Ресидент Евил Зеро, 1 и 3, са климањем на 2, 4 и Цоде Вероница. Питање је, када једном пређете преко чињенице да није баш оно чему сте се надали, да ли су Умбрелла Цхроницлес добре за оно што јесу?

Па, добро изгледа. Ресидент Евил 4 је вероватно био визуелни врхунац кратког постојања Гамецубе-а, а и данас срамоти већину Вии-ове поставе. Кишобран хронике је у основи исти. Можда не постоји квалитет осветљења и текстуре који очекујемо од данашњих ПС3 и 360 великих играча, али чини се да ликови и позадина имају више детаља и површинску песку него што видимо у другим Вии играма, а неки ефекти влажне површине и мелодраматичне шеме осветљења још увек се одржавају у доба када Црисис, Биосхоцк и Унцхартед владају графичким склоништем. Ако ништа друго, питате се зашто нико не може да направи Вии ФПС који изгледа овако добро - са могућим изузетком Метроид Приме: Цорруптион.

Вии даљински управљач заиста добро функционише као светлосна пушка. Показивањем на њега контролише се приказ на екрану док се ваш лик креће кроз своју унапред постављену путању кроз ниво, а ви пуцате помоћу окидача Б док користите дугме А да бисте подигли појачања. Притисните А и превуците даљински управљач и режете ножем у непосредној близини. Притисните А, а затим Б и можете бацити гранате. Можете да се крећете између свог главног пиштоља (ура за неограничено муниције) и другог оружја помоћу Д-јастучића, и такође користите аналогни штапић нунцхук да бисте мало променили поглед (иако обично није вредно труда са). Скоро константно пумпање Б окидача доводи до напада крутих и болних шака након једног сата или две игре, али вероватно Умбрелла Цхроницлес је игра за урањање и излажење, а не за посвећивање целих дана било чему случају.

Није да је то најосновнија игра оружја. Постоји мноштво колекционарских предмета и додатака за прикупљање, па чак и алтернативне руте ако означите десно отварање и притиснете А по упутству. Можете чак и прилагодити своје оружје између нивоа, иако овде једва да говоримо о РЕ4 нивоима петљања. Међутим, у срцу је ово једноставна и прилично понављајућа тарифа. Наставите да снимате зомбије и покушајте да направите те фаталне хице у главу кад год можете. Понекад долазе сами, понекад долазе у чопорима, а понекад се утркују на вама као нешто од 28 дана касније. Све о чему треба да бринете је да их минирате што је брже и ефикасније могуће.

Што се тиче других створења, само научите њихове обрасце напада и пазите на њихове слабе тачке. Умбрелла Цхроницлес је одрадила одличан посао упадајући у опсежни бестијариј РЕ и све то у великом броју пауци, змије, пијавице, мутанти, ловци на жабе, вране, пси и ајкуле (!) обожаваоци би могли пожелети за. Што се тиче пејсинга и вредности шока, то није Хоусе оф тхе Деад 2 или ИИИ, и ослања се на велики број или тешке непријатеље за велики део свог изазова, али је ипак пријатно за то.

Пријатно, све док не дођемо до страшних Босс битки. Никада нећу разумети зашто Цапцом ово чини тако исправним у неким играма, а тако ужасно погрешним у другим, али шефови у Кишобран хронике су или жалосно лаке или болно тешке, са само неколико њих које постижу праву равнотежу у између. Не сметају ми толико лаки; не приморавају вас да изгубите сат времена пролазећи кроз превише замршену и претерано дуготрајну процедуру само да бисте их убили и прешли на следећи део игре. Тешко за видети, немогуће погодити, непрестано се крећу слабе тачке су понављајућа тема, а не она која ми се више није допала док су Кровне хронике следиле свој ток. Један шеф, тек на уласку, био је толико досадан да бих - али због професионалног поноса - одбацио ту крваву игру с времена на време. „Пуцати у уста? Не могу ни да видим %@# %* уста одавде! ”

Да ствар буде гора, бројне битке са шефовима укључују брзо притискање тастера у стилу догађаја за избегавање одређених напада. Притисак на тастере А и Б када се то од вас затражи није бесмислен, али игра такође инсистира на маневару удаљеног махања који може бити тежак кренути у жару битке, истовремено осигуравајући да морате провести секунду или два поново сређујући своје знаменитости када се преко. Зар коришћење Нунчука за сагињање, измицање и роњење не би било много боље и задовољније? Спојите све ово и добићете игру у којој се с лакоћом пробијате кроз главне одељке само да вас шеф увек изнова пригрли.

Срећом, четири ствари искупљују Умбрелла Цхроницлес и помажу ми да их сачувам из моје собе за игре 101. Прво, са два играча је јако забавно, делимично и зато што два пиштоља на екрану ослобађају део притиска током горе поменуте иритантне битке са шефовима, а делимично и због тога што ваздух конкуренције додаје читаво искуство више узбудљиво. Друго, прилично је разумно у вези контролних пунктова, убацивање тачке чувања на пола сваког нивоа плус тачке поновног покретања пре или после великих сусрета. Треће, то је заправо прилично пристојна дужина, са три главна „чина“ подељена у више поглавља и заснована на РЕ Зеро, РЕ1 и РЕ3, плус четврто ново чин који води причу у период између РЕ3 и РЕ4, и неколико додатних поглавља која доносе комплетну хронологију РЕ са кровне тачке поглед. Постоји чак и велика вредност понављања за све оштре стрелце који се могу посветити постизању најбољег С ранга у сваком поглављу.

Али то је мој четврти фактор који ће учинити Умбрелла Цхроницлес неопходном куповином за све дугогодишње љубитеље РЕ-а. Оно што је могло бити бацање стрелаца са само тангенцијалним односом према серији заправо је сјајно интегрисано у читаву причу РЕ. Забавно је поново истраживати старе игре из нове перспективе (чак и ако је све помало без загонетки и ужурбано), али нова поглавља, од којих многа садрже Резидент Ресидент Евил-а, Алфред Вескер, одлично је окупио целу причу од њених најранијих дана до краја моћних РЕ4.

Не заносимо се овде. Умбрелла Цхроницлес и даље оставља жељу за одговарајућим Вии РЕ-ом, још увек пун акција и са истим визуелним утицајем, али са загонеткама и заплетима вредним серије. У ствари, не можете а да не осетите да је Цапцом, уложивши толико напора у окружење, могао да нам да тај РЕ у првом лицу у Метроид стилу. Али што се тога тиче, забраните оне *%~ ## @@!! шефове битке, Умбрелла Цхроницлес је и даље забавно. То ће заузети љубитеље акције Вии -а и култисте РЕ -а током Божића и помоћи у ублажавању чекања на Ресидент Евил 5.

„Пресуда“

Наравно да бисмо више волели прави Ресидент Евил или чак нови спин од првог лица, али ако морамо да имамо игру са лаким оружјем, барем је Умбрелла Цхроницлес добра. Припремите се за неколико незгодних тренутака, али у супротном се опустите, нишаните и уживајте у вожњи.

Поуздана оцена