Пројецт Зеро 3: Тхе Торментед Ревиев

”„ Платформа: ПС2 ””

Нисам сигуран да бих требао препоручити ову игру, па ћу вам рећи зашто. Прошле недеље у недељу направио сам грешку што сам се ушуњао пре него што сам отишао у кревет. Као директан резултат, пробудио сам се у понедјељак ујутро туробних очију и разбио се, једва да сам и трепнуо. Прикладно, за игру која се одвија углавном у мрачним сновима њених централних ликова, Тхе Торментед ми је задао најгоре ноћне море које сам имао годинама.

Видите, постоји много застрашујућих игара, које се протежу од времена Сам у мраку па до жестоких напад на Ресидент Евил 4, али са изузетком Силент Хиллс 1-3, не могу се сетити ничег тако језивог као Пројецт Зеро серија. Прва се често одбацивала као необичност - ко је чуо за било шта смешно као хорор игра за преживљавање у којој сте слали духове уз помоћ мистичне камере? Али ми који смо истрајали у томе, видели смо то као нацрт за величину која долази; серија игара која је узела теме и стилове растућег јапанског хорор филма и употребила их да вас уплаши. То обећање потврдио је наставак, Цримсон Буттерфли, који је поставку проширио са а кућа са духовима до села проклетих, убацујући заплет испуњен судбином са изненађујућом емоцијом пунцх. Трећи и, речено нам је, последњи део трилогије је ако је још мрачније и страшније. Због тога га, после прошле недеље увече, свирам само ујутру са дневним светлом које се провлачи кроз завесе.

Овога пута премиса се мало променила. Пројекат Зеро се увек одвијао у сивој зони између стварности и мрачне фантазије, али ово је први пут где се радња експлицитно дешава у сновима главног јунака. Изгубивши дечка у саобраћајној несрећи, фотографкиња Реи Куросава проводи ноћи у понављајућој се мора, где лута собе и ходници сабласне виле, наизглед настањене немирним духовима преживелих сличних жртава незгоде. Сваке ноћи истражује нова подручја, решава загонетке, открива тајне куће и одбија непријатељска указања уз помоћ злогласне камере. Сваки дан покушава да одгонетне оно што је видела и научила претходне ноћи, уз помоћ одважне асистенткиње Мику и изложеног филма који налази у мистериозној старој камери на свом столу.

У почетку, ово раздвајање између ноћног истраживања и дневне истраге нуди извесно олакшање заробљеном играчу Пројецт Зеро - уосталом, постоје само многи блиски сусрети са језивим тамнокосим женама које плутају према вама са канџама испруженим сиктањем „Нећу вам дозволити да одете“ које просечно срце може поднети за један истегнути. Међутим, након неког времена линија почиње да се замагљује. Чудан статички ефекат који видите у сновима почиње да се јавља током дана; визије почињу да се појављују у вашој дневној соби; посета болници иде ужасно наопако, и - што је најгоре - болна тетоважа се сваког јутра, сваког дана мало даље, шири пре него што нестане. Импликација је јасна - или Реи сређује кућу у вашим сновима, или ће једног дана постати стални становник.

Одлука да се вратим из уклетог села Цримсон Буттерфли -а у једну вилу може изгледати као бизаран корак уназад, али са неколико резерви ћу доћи касније, то има савршеног смисла, омогућавајући програмерима да створе фокусиранији комад расположења где повратак у одређена подручја доноси ужасну резонанцу време. Осим тога, увек постоји осећај да вилу треба открити још страхота; још тајних, страшних одаја које треба открити - под условом да преживите довољно дуго да их видите.

Добијена атмосфера је електрична, на најгори могући начин. Као и увек са Пројецт Зеро, много тога је звук - пун суморне амбијенталне музике и чудне, непрегледне буке - док су неки од њих употреба фиксних углова камере који успоравају ваше знање о окружењу и увек наговештавају да нешто гадно вреба у сенке. Истина, ово може учинити да се игра осјећа старомодно, посебно након Ресидент Евил 4, али не можете порећи да ради... често превише добро за удобност.

Једноставно речено, Пројецт Зеро је увек гурао фактор страха на три нивоа. Прво, горе поменути осећај да вас нешто чека у суседној просторији или мрачном углу. Друго, у његовим изненадним визијама, записима гласа и разбацаним нотама увек се ствара утисак да нешто ужасно се дешава и да ће све што год да је бити све горе што се више приближавате дну то. Треће, сами духови су увек крваво језиви. Можда сам то само ја, али лутајући врагови и брзо крећући се етерични психи из Тхе Торментед-а изгледају хиљаду пута гори од демона Доом-а 3 или ужасних био-хорора Ресидент Евил-а. Истина, уздрмани облици Силент Хилл -а су ближи - и немојте ме ни покренути на Пирамид Хеад - али сваки пут Измучени пушта други дух, затичем се како шкрипам у телевизору попут неуротичног миша из Багпусса са Тоуреттесом. Ово је још један разлог зашто сам престао да га свирам касно увече када други у кући покушавају да заспу.

И таман кад помислите да не може бити горе, то се догађа, са представљањем два нова лика за игру: ваше женске асистенткиње, Мику и мушког писца, Кеи. Обоје имају додатне могућности-Мику се може уклопити у мање просторе и развија згодно успоравање моћ, Кеи може употребити грубу силу да уклони препреке које други не могу - али обоје такође имају своје слабости. Мику је а) слаб и б) не користи се камером на велике удаљености. У међувремену, Кеи је у почетку без одбране од духова и мора пронаћи сигурно место да употреби своје посебно кретање када се појаве. Скривање, беспомоћно, док духови покушавају да вас потраже није ми, непотребно рећи, смирило живце.

Оно што вас наставља је фасцинантна прича и структура. Желите да наставите даље у причи, желите да коначно отклоните мистерију. Осим тога, постоји прави осећај да Тхе Торментед довршава причу о Пројецт Зеро. Мику је била хероина прве игре, а њен изгубљени брат Мафуиу такође има своју улогу. Кеи је у међувремену ујак Мио -е и Маие из Цримсон Буттерфли -а, вукући тај део приче за покретање.

Међутим, постоје неке ствари које би вас могле повремено искушати да одустанете. Прво, чини се да је ниво тежине већи од другог дела - осим ако немате добар осећај да први пут прођете кроз Еаси - са игром убацивање досаднијих смешних и телепортирајућих духова врло рано у поступку и захтевање одређених вештина снимања камере од самог почетка. С обзиром да је систем циљања и циљања одувек био напоран посао, а вашем лику је требало предуго да се окрене, ово тешко да је најлакша ствар на свету. Друго, постоји више осећаја понављања, при чему одређени делови куће губе страх након што видите њих са сваким ликом неколико пута - мада повремено игра може ово да искористи да вас избаци из равнотеже опет. И зашто убацивати насумичне духове када игра прође своју половину фазе? Довољно је тешко вратити се на спас након сусрета, а да вас неки лутајући дух не убије пре него што стигнете тамо.

И ови фактори ме наводе да додам да Тхе Торментед није најбољи увод у серију - због тога бих заборавио први део и отишао право на Цримсон Буттерфли. У ствари, уопште није тако бриљантна, разноврсна или дубоко памтљива игра као њен претходник. Међутим, постоји нешто у његовом мрачном тону и концентрисаном страху што га чини апсолутно неопходним за свакога ко је уживао у тој игри. Ако нисте и сматрате се љубитељем хорора, престаните читати сада и крените у куповину - обе игре заслужују ваше драгоцено време.

„Пресуда“

Фантастична, заиста застрашујућа хорор игра и вриједан наставак моћног Цримсон Буттерфли -а. Ако изгуби са неким превише лукавим или понављајућим играњем, тријумфује у смислу замишљене атмосфере.

Поуздана оцена