Преглед игре Симпсонс

„Платформе: ПС3, ПС2, ПСП, ДС, Вии, Ксбок 360 – прегледана верзија за ПС3.“

Тужна је чињеница да већина критичара има однос љубави/мржње према јавности у целини. То можете видети сваки пут када бенд као што је Цолдплаи објави албум, а критичари се надаре да га људи који нису баш љубитељи музике покупе када раде своју недељну радњу у Тесцо-у. То можете видети сваки пут када неки филмски критичар оде да види нешто попут Трансформерса. Критичар не може а да не пожели да гомила оде да види или купи нешто вредније, али у исто време знају да шта год да кажу неће направити никакву разлику.

Исту ствар можете видети када рецензенти игара погледају игру попут ове. Знамо да ће продати милионе, а многе од њих људима који купују највише две или три игре годишње. Ти људи би могли да купују Тхе Оранге Бок или Метроид Приме 3 или Легенд оф Зелда: Тхе Пхантом Хоургласс. Или би могли или уштедели своје новчиће за Супер Марио Галаки или Ратцхет анд Цланк: Тоолс оф Деструцтион. Уместо тога, купују игру Симпсонс јер знају име и знају ликове. Увијање ножа за нас је чињеница да долази од ЕА; компанија позната по производњи лиценцираних игара са високом производном вредношћу, али повремено без обзира на оригиналност, квалитет или оригинални изворни материјал. Искрено, чињеница да се игра Симпсонс у овом тренутку продаје у огромним количинама требало би да ме натера да пожелим да испразним своју слезину преко целе ове странице. Верујте ми, не би било лепо.

Међутим, овога пута није, и нећу. Да, Симпсонова игра има неке заиста ужасне мане и не могу рећи да је константно одлична. То је игра у којој се виде пропуштене прилике и где понекад покушава да буде превише паметан за своје добро. С друге стране, морам признати да сам уживао. У ствари, волео сам велике комаде тога. Претпостављам да ако волите емисију, можда ћете имати исту реакцију.

У реду, то је у основи 3Д платформска авантуристичка игра – најслабији и најочигледнији избор за било коју лиценцирану имовину са породичном привлачношћу. Играћете као сва четири члана породице Симпсонс који говоре, а сам Спрингфилд пружа окружење за слободно лутање кроз које можете лутати и сакупљати бонус предмете. Међутим, на разочарање, ово је нешто више од оквира за избор тематских и прилично линеарних нивоа. У њима можете играти само као један од два члана породице, пребацујући се између њих по жељи како бисте решавали загонетке или користили одређене способности.

Платформирање није посебно изазовно, решења загонетки вам се дају на тањиру (проклетство, мехурићи наговештаја у игри) и не можете а да то не пожелите неко је погледао начин на који се управља градом у Црацкдовн-у – као игралиште отвореног света где прикупљање бонуса доноси стварне предности игре – и применио то на Спрингфиелд. Не можете а да не осећате да ће много посла уложеног у изградњу града и његових озлоглашених локација вероватно пропасти. И док желите, можда ћете пожелети и камеру мање лошег понашања и да буде лакше покренути одређене радње када сте тек изван праве зоне. Мање ствари од овога су раније срушиле велике игре.

Али Симпсонови настављају да зарађују себи паузу само играјући тако близу изгледу, осећају и ставу серије. Имали смо довољно лењости у којима су ликови и апроксимација визуелног стила залепљени на постојећи дизајн игре. Овде је графика необична репликација стила цртаног филма. Игра Симпсонс личи на покретни равни цртани филм са основним линијама које је заштитни знак серије и рудиментарним сенчењем, иако је у потпуности приказан у 3Д. Ликови изгледају исправно, а уз гласове из емисије, такође звуче одлично. Најбоље од свега, исправно су написани. Не добијате избор фраза које вам се бацају хтели-нећете, добијате неку врсту паметан, свестан дијалог који бисте очекивали да чујете са свог ТВ екрана, и распоређен са одређеним степеном вит. Ако знате и волите серију – а ко не – не можете а да не будете импресионирани колико је добро све састављено.

А игра Симпсонс иде још боље јер долази од тима који такође јасно познаје и воли видео игре. У ствари, видео игре су предмет сатире и инспирација за многе нивое. Добијамо одељке инспирисане Медал оф Хонор, Схадов оф тхе Цолоссус, фантастичним РПГ-овима и класичним платформским играма. Имамо нивое у којима Марџ покушава да забрани, а затим почисти контроверзну игру под називом Гранд Тхефт Сцратцхи – ту нема награда за погађање теме. Играње се редовно прекида претераним цинизмом легендарног типа из продавнице стрипова, упозоравајући вас на клишее видео игара које су дизајнери лењо користили.

У једном тренутку игре, Барт и Лиза узимају водич за игру како би могли да науче нова појачања пре него што би требало. Игра чак садржи и посебног госта негативца из ЕА-ових највиших рангова. Не функционише сав хумор, а понекад вас исмевање глупог и вештачког механичара игре не оправдава да га сами користите, али неке од ових ствари су посластица. Баш као што не можете да не волите Симпсонове када је у питању новац са лажом класичног филма или актуелног хит ТВ емисија, тако да не можете а да не волите игру када изазива и изазива несташлуке у неким од најглупљих игара темељима.

Нити је фер означити игру као предвидљиву или немаштовиту. Кључни фактор је да сваки члан породице има своје специфичне способности. Барт, у облику Бартмана, има акробатске моћи класичног хероја платформе. Лиза може да омами нападаче својим саксафоном и – кроз медитацију у одређеним светиштима – помера велике предмете, склања непријатеље с пута и касније их удара муњом. Хомер може да се трансформише у џиновску лоптицу и да се котрља или пробије кроз баријере, или да се надува гасом и лебди с места на место. У међувремену, Марџ може да користи мегафон да обрати посматраче у свој најновији циљ, а затим их ослободи – у стилу Пикимина или Оверлорда – на људским или физичким препрекама на њеном путу. Иако се моћ да се користи тамо где је у великој мери телеграфисана, а често и превише, ово ипак даје игрици много разноликости. Неки нивои су тежи вештинама платформе или чак борби и пуцању, али други су више о сарадњи између ликова или – у Марџином случају – регрутовању и командовању мафијама. Чак и ако ваше главне мисије не захтевају да размишљате толико, прикупљање свих бонус предмета - задатак који ћете морати да се вратите на нивое да бисте успели - биће довољно. Другим речима, овде има мало више домета и дубине него што бисте очекивали.

Опет, постоје тренуци када цела ствар не успе да се споји. Пародија на Сенку колоса је лепа идеја, али средства за уништавање овог конкретног чудовишта су превише незгодна за добробит нивоа. Дуго се одуговлачи након своје добродошлице. Један ниво инвазије ванземаљаца је на сличан начин погођен лоше процењеним нивоом тежине, док фантастични РПГ део – копати Хомеров костим инспирисан Зелдом док можете - испада много мање забавним него што сте се надали.

Међутим, чак и када вас ови делови поремете, Симпсонова игра се увек може вратити на свој хумор. Игра је константно прилично смешна, а спорадично и сјајно. Ниво Хомерове медаље, који почиње са оним што је заправо прилично обичан скупљач, подигнут је на други ниво својим веселим исмевањем тенденција Француза спремних за предају. Ванземаљски освајачи застају како би размислили о односима или упутили лоше промишљене претње. Марџина самоправедна мисија да забрани Гранд Тхефт Сцратцхи у продавницама у Спрингфилду завршава се урнебесно смањеном исплатом, и ниво заснован на самој контроверзној игри је прилично наглашен о искривљеном моралу читавог жанра урбаних гангстера. Игра Симпсонс ме је насмејала много, много више него што ме је натерала да стењем од фрустрације и љутње. Такође ме је заинтересовало за коју игру или који ће жанр бити следећа. Не знам за вас, али ја могу да живим са неколико лоших углова камере ако се толико забављам.

Тешко је то што ће хумор бити ствар мишљења. Можда мислим да је стопа погодака висока, можда ћете седети сломљеног лица, у ком случају ће вам стварна игра вероватно ићи на живце. Осећам да ће већина људи имати исту реакцију као ја, али пазите: ваша километража може варирати. Ипак, можда овога пута шира јавност ипак није направила тако катастрофалну грешку. Симпсонови игра одлично успева да ухвати изглед и дух емисије, а упркос свим својим недостацима, то је забавна вожња. Ни ја га не бих купио радије него, рецимо, Метроид Приме 3: Цорруптион или предстојећи Ратцхет анд Цланк, али ако волите емисију, нећете пожалити што сте је погледали.

„Пресуда“

Игра са неколико зјапећих мана, али са довољно Симпсонових духовитости и интелигенције да их прилично добро маскира. Паметно написан и смешан наглас, то је наслов у коме би љубитељи игара и емисије требало да уживају.

Трустед Сцоре